Тумори су патолошке творевине које могу изворно да настану у оку (примарни тумори) или да у њега доспеју ширењем са неког другог места у телу, најчешће дојке или плућа (метастатски тумори). Важно је истаћи да су примарни тумори веома ретки и да сe најчешће развијају код старијих особа које су током живота у великој мери биле изложене сунцу.
Тумори ока по својој природи могу бити доброћудни (бенигни) и злоћудни (малигни). Могу да се развију у самом оку (интраокуларни тумори) или у његовој околини (капци, сузне жлезде, очна дупља).
Доброћудни тумори су ограничени на место настанка, без склоности ка ширењу. Понекад, мада ретко, могу да постану злоћудни. Најчешћи доброћудни тумори ока јесу младежи, папиломи и кератозе. Злоћудни тумори су опасни јер се шире на своју околину, у регионалне лимфне чворове и удаљене органе. Међу овим туморима преовлађују меланоми, ретинобластом и карциноми коже.
Колико су чести тумори ока?
Прво би требало рећи да се под туморима ока не мисли само на лезије очне јабучице, већ и њених припојених делова или аднекса – капака, вежњаче/коњунктиве, сузног апарата и очне шупљине/орбите. Што се тиче учесталости, она зависи пре свега од локализације, односно структуре коју захвата, али и од узраста (код деце су веома ретки), пола (неки су чешћи код мушкараца други код жена) или боје коже (поједини тумори су карактеристика само беле расе). Тумори капака су најчешћи, чак свакодневни, док су тумори осталих поменутих структура далеко ређи. Као пример изнећу да се најчешћи примарни малигни тумор очне јабучице одраслих, меланом, јавља са учесталошћу 5-7 новооболелих на милион становника, док се на пример најчешћи примарни малигни тумор дечјег ока, ретинобластом, јавља код једног на 20.000 новорођених.
Шта узрокује туморе ока?
Са напредовањем наших сазнања из области молекуларне биологије и генетике, дошло се и свакодневно се долази до сазнавања који су то механизми на ћелијском нивоу услед којих може да дође до развоја тумора, као и који су то фактори ризика. Најупрошћеније, када дође до поремећаја баланса између настајања нове и смрти постојеће ћелије, долази и до појаве тумора.
Што се тиче неких од препознатих фактора ризика, код поједних тумора капака и вежњаче улогу у настанку има и повећана изложеност сунцу, док на пример код ретинобластома један од фактора ризика је и генетска предиспозиција, односно мутација.
Које све делове ока погађају туморске промене?
Туморске лезије виђамо како у очној јабучици тако и на свим структурама припојног апарата ока.
Тумори очне јабучице
Тумори очне јабучице, због чињенице да је иста у односу на цело тело веома мали, а истовремено врло важан орган сложеног састава и грађе, због своје разнородности, због тога што се развијају у одређеној малој запремини окруженој чврстим фиброзним омотачем који граде рожњача и беоњача, као и због велике разлике у склоности поједних ткива ока ка стварању тумора, представљају прави дијагностички и терапијски, хируршки изазов. Од бенигних, требало би издвојити младеже/невусе дужице и судовњаче, хемангиоме судовњаче и мрежњаче, као и меланоцитом, док је од малигних, код одраслих, најчешћи већ поменути меланом судовне опне ока, увеје, а код деце у питању је исто тако напред наведени ретинобластом, тумор мрежњаче.
Тумори очних капака
Тумори очних капака су, како је већ речено, чести и разноврсни, понеки свакодневни, што повећава значај овог проблема, те добро познавање ове области чини се неопходним у свакодневној пракси. Промене на овим структурама су видљиве и подједнако добро доступне и дијагностички и терапијски. Наравно, и на срећу, бенигни тумори су неупоредиво чешћи од малигних, а по правилу углавном нису праћени субјективним тегобама. Од бенигних, као најчешћи издвајају се себороичка кератоза, фиброепителни полип и младеж/невус, од премалигних соларна/актиничка кератоза, док су од малигних тумора најучесталији базоцелуларни и сквамоцелуларни карцином, као и аденокарцином лојних жлезда који се на капцима јавља далеко чешће него на другим деловима коже. Меланом на капцима је веома редак, за разлику од других делова коже. Готово сви тумори на овој структури аднекса ока су излечиви у свом почетном стадијуму, како хируршки тако и другим доступним методама лечења (зрачна терапија, криотерапија, локална цитостатска терапија, итд.).
Тумори вежњаче (коњунктиве)
Тумори вежњаче (коњунктиве) нису чести, али су такође видљиви голим оком и то је оно што пацијента упућује офталмологу. Од бенигних, најчешћи су младежи/невуси, који могу да буду и непигментовани и да створе код појединих офталмолога дијагностичке потешкоће, док су од малигних водећи по учесталости сквамоцелуларни карцином, меланом и лимфом.
Тумори сузног апарата
Тумори сузног апарата су ретки. Од њих, најчешћа структура која је захваћена овом проблематиком је сузна жлезда, а потом сузна кеса. Од тумора сузне жлезде извојио бих плеоморфни аденом као бенигни, и изузетно малигни, аденоидно-цистични карцином, као и лимфом.
Тумори очне шупљине
Тумори очне шупљине, орбите, представљају једно од најсложенијих питања у офталмоонкологији, како са становишта дијагностике, тако и лечења. Нису чести. Под појмом „тумора” у најширем смислу те речи, подразумева се читав низ процеса који се одликују повећањем запремине меког садржаја у очној шупљини коју гради коштана орбита. Од бенигних требало би издвојити туморе васкуларног порекла – васкуларне аномалије/малформације, хемангиоме и лимфангиоме, док је од малигних код одраслих то лимфом, док је код деце то рабдомиосарком, веома малиган, али и излечив у одређеним случајевима.
Који су симптоми тумора ока?
Тумори ока и аднекса ока некада могу давати јасне симптоме узроковане физичким променама на очној регији, али некада могу бити и потпуно неприметни – све док не одете на рутински очни преглед и лекар посумња да имате одређени тумор. Због тога би требало ићи на редовне контролне прегледе. Што се пре тумор открије, то га је лакше излечити.
Како се лечи ово обољење?
Тумори ока и његових аднекса су једине болести у офталмологији које угрожавају не само функцију вида, што чине и многе друге очне болести, већ и живот болесника. Рад на пољу офталмоонкологије сматра се једним од најодговорнијих у сложеној и разноврсној структури офталмолошке науке и праксе. Последњих деценија долази се до значајних нових офталмоонколошких сазнања, бољег упознавања и разврставања патолошких промена и процеса, а технолошким напретком и последичних усавршавања и убрзавања дијагностичко-терапијских палета, што је како изменило многе погледе и парадигме у области клинике и патологије, тако је имало и утицаја на побољшање квалитета и продужавање живота оболелих, и излечења.
Главни циљ је увек био и остао дијагностиковати тумор на време, пошто су тада и највеће шансе за остваривање жељеног исхода сваке терапије, а то је уклонити тумор, сачувати функцију вида, а у случају малигних тумора, и живот. Пацијентима саветујем да обављају редовне офталмолошке прегледе, односно код видљивих лезија, да се јаве офталмологу док су исте још малих димензија. Исто тако, у процесу лечења и праћења пацијената са туморима ока и аднекса, веома је важно објаснити важност редовних контролних прегледа који су понекад доживотни, као и брзо и рано реаговање у случају рецидива болести.
Последњих деценија, захваљујући првенствено напретку технологије уопште, могућности евалуације и лечења тумора ока и припојака ока значајно су напредовале, омогућивши како боље методе откривања и утврђивања степена односно опсежности оштећења ока и аднекса, тако и микрохируршке репарације и/или реконструкције захваћених структура. Од терапијског арсенала данас су нам доступне, поред хирургије као првог и основног стуба, и хемиотерапија, системска (интравенска и интраартеријска) и локална (капи, ињекције), затим зрачна терапија, криотерапија, ласерска терапија, као и комбинације наведених.
За туморе на капцима терапија избора је свакако хирургија, а сви тумори на капцима су излечиви у свом почетном/раном стадијуму развоја. Малигни тумори на капцима у малом проценту дају метастазе, али зато имају углавном агресиван и деструктиван локални раст који може у великој мери да угрози вид. За туморе вежњаче такође, терапија избора је хирургија, често у комбинацији са локалном цитостатском терапијом у капима. И за највећи број тумора сузног апарата и очне шупљине, хируршка ексцизија остаје и данас први терапијски корак.
Терапија интраокуларних тумора доживела је значајан напредак последњих деценија, посебно по питању меланома и ретинобластома, као два најзначајнија и најчешћа малигна тумора очне јабучице. Зрачење меланома увеје данас има примат, у нашој земљи се не обавља, али држава Србија упућује такве пацијенте на лечење, на предлог Конзилијума, у референтне установе у иностранству, о трошку фонда здравственог осигурања. Исто важи и за ретинобластом, педијатријски тумор, где су могућности лечења у циљу очувања не само живота, већ и ока и вида на оболелом оку или очима значајно побољшане применом интрартеријске хемиотерапије, једне веома компликоване, али ефикасне процедуре.
Бављење овом сложеном и разноврсном проблематиком као што је офталмоонкологија, захтева велико како офталмолошко тако и патолошко знање, широк спектар офталмолошког и хируршког знања и вештина, као и дугогодишње претходно офталмолошко/хируршко искуство, уз истинску не само практичку већ и контемплативну посвећеност и одговорност, уз наравно саосећање и разумевање за страхове пацијената и породице, док је посебна и јединствена привилегија коју имам, да у својству офталмолога-клиничара и патолога-офталмопатолога, посматрам и проучавам исту промену биомикроскопом и другим апаратима уживо на болеснику, а након хируршког захвата и под микроскопом.
Преко
операција тумора ока и аднекса ока и туморима сличних лезија